Много је времена прошло од оног априла 1783. године, када је Доситеј Обрадовић упутио писмо свом пријатељу у Трсту – Харалампију, Србину из Хрватске. И мада је писмо пријатељ упутио пријатељу, у том писму није било ничег што је било приватног карактера, ничег интимног. Био је то проглас, односно манифест и молба да се од тршћанских трговаца скупи помоћ за штампање књиге на српском, народном језику. Помоћ за штампање књиге коју ће свако разумети и која ће бити доступна сељаку и чобанину. Било је то залагање за народни језик, просвећеност и верску трпељевист који су Доситеју били сан и највећи императив. Доситеј је свом роду желео мање религиозности – више науке; желео је да се „ ум просвети а нарав побољша“! Желео је в да се школују и мушка и женска деца, јер „нема просвећења и напретка за један народ којем жене у простоти и варварству остају“! Желео је да књиге царују, војују и побеђују; да се књигама разгони мрак сујеверја и донеси светлост знања. Желео је да књиге буду штампане на народном језику како би их разумели и прости сељани и како би могле стићи и до сељачких колиба. Желео је књиге а не звона и прапорце! Желео је, баш онако како је записао у својој Оди српском препороду: да Србија востане, да се прободи из мрака у коме је лежала! Није он имао амбицију да ствара нова схватања, нити да утире нове путеве! Желео је да преда и објасни српском народу што боље може, мудрост коју је црпео у књигама, да своме роду пренесе оно што је у белом свету, током година лутања, учио од многих умних људи онога времена – од родног Чакова у Тамишком Банату, преко фрушкогорског манастира Хопова, Далмације, Црне Горе, Крфа, Свете Горе и Хиландара, Смирне, Албаније, Беча, Сремских Карловаца, Словачке и Пруске, па до Париза, Лондона и Русије!А како другачије,него на језику који је народу био близак и разумљив?
Да ли је успео у свом настојању? Докле смо стигли 239 година после тог чувеног његовог манифеста? Да ли смо остали исти онај храбри народ који је гинуо за слободу, који је устајао из мрака и уздизао се ка небу или смо, може бити, затворили очи пред свим оним што се дешава око нас па смо тако у мраку у коме човек човека мрзи, „један другога хули, гони, тлачи, озлобљава, проклиње, у вечну муку шаље и врагу предаје“. Да ли смо успели да устанемо из мрака, да се просветимо и уздигнемо изнад свих подела, различитости и нетрпељивости – националних, верских, културолошких, језичких? Да ли смо, напротив, постали покварени и пакосни, себични и сујетни? Да ли смо то поклекли пред трендовима који нису донели просвећење него који нас враћају у таму! Да ли смо заборавили на Доситејев завет, и Вуков завет, и завет Светог Саве и Светог Симеона?
Ако наставимо тако, под налетом брендова, гламура, инвестиција, инпута, инфлуенсера, менаџера, мултикултурaлности, перформанса, говорићемо једни другима а нећемо се разумети, јер само матерњи језик и народни говор се савршено разумеју, дирају у душу и у срце; само је народни говор – жив, ненормиран, природни говор, непресушни извор драгоцених података о човеку, његовој свести, прошлости и садашњости, начину живота и свету који га окружује. Само су у народном говору, његовом звуку, миловању, његовом укору похрањени национална традиција, култура и историја.
Ако наставимо тако, под налетом зависти, мржње, подела, делићемо се и даље и отуђивати једни од других, од свог народа, од комшија, од кумова, од својих породица!
А треба да радимо на свом уздизању! Треба да умножавамо своја знања, да негујемо своју традицију и да је чувамо, али да толеришемо и различитости! Да се уздижемо не само у културолошком него и моралном смислу. Баш онако како нас је учио Доситеј!
Да не заборавимо изворне језике наших дедова и прадедова, наш језик којим су говорили српски синови и кћери од Црне Горе до Смедерева и до Баната. Да не заборавимо како се говорило у околини Пчиње, Прешевске Моравице, Грделичке клисуре, Власине и Црне Траве; заборавиће се како се говорило на Копаонику, у источној Србији и источном Банату! Збрисаће технолошки напредак дијалекат Истока и Пећи, Мачве и Поцерине! Да не заборавимо традициналне вредности али дамо простора и новим идејама које нас воде у боље сутра. У овом времену невремена опет нам је потребно да Србија устане из мрака и бори се за опстанак свог језика, идентитета и свој бољитак.
У то име: Востани Сербије!
Јована Глишић, Е21, школска 2022/23
КОНКУРС за најлепши писмени задатак
ЕКОНОМСКО-ТРГОВИНСКА ШКОЛА
