Те свечане ноћи у свечајној сали Шведске краљевске академије, један човек који је током свог живота имао потребу да прича, примајући Нобелову награду за књижевност у чијем је образложењу стајало „ за епску снагу којом је описао теме и људске судбине из повести своје земље» прoнео је славу једне мале земљу међу светове и беседио је, беседио је о причи и причању, о уметнику и његовом делу, о уметности, о значају приче и причања…
Иво Андрић нам је, несумњиво, оставио велика дела. Својим причањем и својим делима говорио је у име свих оних који то нису урадили.
Налазио је Андрић грађу за своје причање у причама, митовима, легендама о којима је сазнавао у прошлости, у старим записима и усменим предањима старијих људи у Босни који су му били велика иснпирација. Од онога што није било и што никада неће бити правио је најелпше приче о оном што јесте. И жалио је при помисли „да са сваком старом женом умре један стих и са сваким фратром бива закопана једна историја“.
Налазио је грађу за своје приче и на обалама Дрине загледан у мост Мехмед паше Соколовића; наслоњен леђима на камен безименог моста на Жепи, још топлог од летње жеге; на разним мостовима што су повезивали обале и људе; у местима у којима је живео: Букурешту, Грацу, Марсеју, Мадриду…
Сам, слично грађењу зграде, само без туђих планова, искустава и рутине, као неимар, радио је Андрић на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота, и од те прикупљене грађе, мешајући речи, туђа искуства, туђе и сопствене доживљаје градио тако, причом и причањем, литерарну грађевину – трајну и вечну попут ћуприје на Дрини или моста на Жепи и дижући литерарне споменике градовима Вишеграду, Травнику, Београду и Истанбулу.
Причао је о ономе што је кроз живот о животу сазнавао, причао као заробљеник, становник света, вечити путник, дипломата, занесењак и особењак, причао као бунтовник, причао као обичан човек. Причао је, врло често, и кроз ћутање („у ћутању је сигурност“), које је некада знало да буде речитије од речи! Причао је потресима у историји али и у човековом животу, суочавао нас са превирањима, недоумицама, дилемама, трагањима, борбама, заблудама, слабостима, уздигнућима крхке људске природе, стављајући нам до знања да нисмо сами на овом свету и да је и пре нас било превирања, недоумица, дилема, трагања, борби,заблуда, као што ће их бити и после нас и после оних који иза нас долазе.
У својим делима, причао је Андрић о животу „том несхватљивом чуду које се непрестано троши и осипа“ а „ипак траје и стоји чврсто“.Причао је о просторима на којима су се сударале културе, вере, историјски преврати; причао о људској души, о људима у процепу који су се борили са животом и системом, али и са самима собом. Причао је о онима који су морали да пливају и постоје, да носе идентитет и своју злу коб, како их је и сам окарактерисао.
Причао је устима својих јунака: Ћамила, фра Петра, Хаима; имагинарним устима Проклете авлије, Вишеградског моста. Причао је устима неименованих и именованих ликова, причао из дубине своје душе. Отимао је Андрић понешто од туђих живота, понешто од свога, и као што је Мехмед паша својим мостом повезао обале и различости и Андрић је својој причом плео најфиније ткање саткано од низа малених крхких нити, безначајних за вечност, али значајних онима који су били актери и сведоци.
Те приче су се међусобно преплитале, допуњавале и стапале у савршене целине.
И као што је Шехерезада хиљаду и једну ноћ причом пркосила крвнику, преобраћујући га све више и више, тако је и Андрић, причајући приче о малим људима и њиховим судбинама, повезивао некадашњицу са садашњицом, историју и легенду, доконе и послом заузете, логоре и ханове, вазда живе друмове и караване, жртве и џелате, блудне и моралне, школоване и неписмене, простодушне и промоћурне.
А који год да су мотиви водили Андрића да нам прича – можда да би заборавио или да би заувек памтио, можда да би померио тачку времена, успоставио везе, пријатељства, упознао и бодрио друге, сачувао прошлост, маштао о будућности – реч, поникла у његовој души, чиста целим својом током, нашла је увир у душама многих и успела да нам покаже и прикаже да су овакве наше животе живели и неки други људи у неким другим временима и на неким другим просторима и «да у ономе што нам се дешава нисмо ни сами, ни први, ни једини».
Једном, као и сада, као и некада, као што је вазда било и као што ће вазда бити, живеће своје мале, обичне животе неки мали, сасвим обични људи. Сретаће се на неком мосту, на неком широком булевару, у неком кршу, нечије судбине, наде, проклетства, зле коби, нечија срећа нечија несрећа. Расипаће се неки и нечији животи, та несхватљтива чуда… Мржња, страх, завист, сујета, скривени у појединим људима подстицаће их на зло и несрећу. Неки други људи ослабађаће свет од зла. Стваралачки нагони подстицаће те добре на стварање веза и мостова којима ће се премостити туге, страхови, зависти, сујете, којима ће се помирити наизглед непомирљиво и спојити наизглед неспојиво… И тако у круг „прича тече даље и причању краја нема“ – до неких других људи и неког другог времена.
Јована Глишић, Е41
