Било је Сунце и била је слобода. Била су расцветала пролећа, дуга топла лета, мирисне јесени и хладне зиме. Биле су боје које су пркосиле сивилу. Био је плави небески свод. Били су неки мириси родног краја. Биле су и неке реке што су текле своме ушћу. Реке које су, можда, личиле на нашу Лепеницу што је текла, а ево и даље тече, у загрљај Великој Морави.
Било је Сунце и била је слобода. Били су снови – дечији, невини. Љубавни! Можда родољубиви! Била су школска звона и била је дечија граја. Били су светли ходници неке гимназије која је, можда, личила на Прву крагујевачку! Била су нека деца, именом и презименом, са својим сновима, својим обележјима, склоностима и својим карактерима. Несташна! Поувчена! Хировита! Паметна! Можда са младежом на левом образу који је, можда, личио на овај мој! Били су људи по улицама и трговима који су личили, можда, на ове стасите Шумадинце овде; можда друге вере и друге боје коже, али, ипак, људи. Били су виђени и они мали, обични а опет, велики људи. Били су ђаци и професори, трговци и купци, мајстори и шегрти, чистачи обуће…Биле су Милице, Ане, Бојане, Аријете…Били су Далибори, Насери и Османи…
А онда је слобода све мање била слобода! И почеле су да лете слободним небом неке друге птице – птице челичнх крила, грабљиве и страшне… И Суђаје су почеле да деле судбину… Или то, ипак, и нису биле оне? А онда су се уместо боја што су пркосиле сивилу, надвили облаци и настало је сивило… Уместо мириса плодова, дошли су мириси крви, зноја, мокраће и измета у неким баракама; у неким жицима ограђеним просторима; у неким јамама у којима се жељно чекала смрт јер је чак и смрт била боља од неизвесности.А онда је уместо мириса живота кренуо да се шири опори задах смрти. Уместо граје, смеха и песме, дошли су повици и псовке, на туђем језику! Дошли су добоши и добошари да најављују смрти. И дошла је бука…
Били су гласови, били су уздаси, било је шкрипање ципела, бат цокула, и плач; и било је завијање хладног ветра… Било је ридања и јаука… Било је штектање машингевера… Била је рика топова!
Било је страха! Немоћан да се подигне, јер су надмоћнији, надмоћнији у том тренутку, тако желелили, живот је остао да лебди над самом земљом, и да упркос свему пркоси! Професорским дневником, последњом прозивком, сјајем у оку, осмехом на уснама, песмом, последњом поруком што се крила у џеповима…
Било је у пест стиснутих руку. Било је бола, али било је и наде! Било је јаука, али било је и поклича. И да, било је небо које се гледа последњи пут, али, да, било је светлости! Много светлости!
Умирали су снови али остајао је бљесак наде у очима пре него што би се заувек склопиле… Бљесак наде да ће доћи неки бољи дани!
Били су „наши“ и били су „њихови“ И било је 100 мртвих, наших, за једног мртвог, њиховог! И 50 мртвих наших за једног њиховог рањеног – живот. У њиховој рачуници требало је 3000 мртвих наших за неколицину њихових! 3000 наших! Невиних! Неких голобрадих, тек стасалих, непољубених, без кривице кривих! У нашој легитимној борби за слободу! У њиховој нелегитимној борби за потчињеност, освету, за… Ко зна за шта? Било је много невиних жртава! Немерљиво много!
Били су логори и била су гета; био је Холокауст и биле су гасне коморе. Биле су Топовске шуме, и петровачке цесте… Пушке, бајонети, каме… А онда би, после свега, свуда где је пала невина крв, када је живот утихнуо, пале неке кише које су спирале крв са земље, али не и са руку џелата. И настајао је мук!
А Милице, Бојане, Аријете, Далибори, Насери и Османи постали су бројке… Статистички подаци. Тек неко име на неком споменику… Постали су V3… Постали су Kамени цветови, и Кристални цветови… и Камени спавачи, и Људи без илузија… Постали су само неке сени које ходају неким алејама анђела, сличној оној у Донбасу! Зборна места туге! Белези заустављених, несигурних дечијих корака.
Али, опет би, упркос свему и у инат џелатима, грануло Сунце… И свет је настављао да живи… После су били неки процеси, и биле су неке процене, и биле су ратне штете и одштете. Неко је бројао, додавао, одузимао људске животе и мерио колико вреде људски животи, као да живот има цену! Као да младост има цену! И би речено „само да рата не буде, лудила међу људима…“ И би речено: „Доста су свету једне Шумарице!“
Али, упркос обећању, неки људи, нељуди, наставили су да убијају! Не штедећи ни децу! Да својим списковима додају још људских живота: 1.000, 2.000, 300, 15, 32, 18, 3.528… И опет су страдале неке Милице, нека Ане, Бојане, Аријете, Далибори, Насери и Османи… И опет су били неки логори, и нека гета; и опет су падале бомбе… И опет су Милице, Ане, Бојане, Аријете, Далибори, Насери и Османи, за јавност, постајали само бројеви… У Србији! У Босни! Хрватској! У Појасу Газе и у Израелу! У Јемену! У Судану, Сомалији, Нигерији! У Авганистину! У Сирији, Ираку, Пакистану! У Украјини! Свуда по овом белом свету! Само бројеви, којима ће баратати статистичари и хроничари. А нису били бројеви! Ево, и сад, док ово пишем, нека деца постоју бројеви, а не треба да су бројеви.
Ја нисам само број! И нећу да будем само број! Ја сам Јована Глишић, од оца Жарка и мајке Светлане. Имам 16 година. Црне очи! Косу боје кестена. Имам младеж на левом образу! Имам своје снове, жеље, надања, страхове… Нисам само статистички податак! Нико од мојих вршњака, нико од људских бића, где год се налазио – у Србији, Босни, Хрватској, у Појасу Газе и у Израелу, у Јемену, у Судану, у Сомалији, у Нигерији, у Авганистину, у Сирији, Ираку, Пакистану, у Украјини није само статистички податак! То су нека деца са именом и презименом, са пореклом, са коренима, са својим сновима, својим обележјима, склоностима и својим карактерима. Несташна! Повучена! Хировита! Паметна! Можда са младежом на левом образу који, можда, личи на овај мој!
О томе нека размисле нељуди, сваки пут када покушају да нас претворе у црну статистику.
Јована Глишић, ученица одељења Е31
Прво место на литерарном конкурсу уметничке манифестације „Доста су свету једне Шумарице“ у организацији Спомен-парка „Крагујевачки октобар“ у Крагујевцу.
ЕКОНОМСКО-ТРГОВИНСКА ШКОЛА
