Већ одавно је ту. Сакривен од самог себе, густом уплетеном шумом борова, покривен густом маглом и тек толико поквашен јутарњом росом. Одавно је велик, тајанствен, још из времена када су вуци са слободом ходали по његовом тлу и чували га од самог себе. На први поглед огроман, испреплетан дубоким крошњама и брдима, а тако мио и лаган. Увек је ту и никада не заборавља. И када сунце упече и ударе велике врућине – пружа своје руке и прима нас у хлад. И када јесење кише падају и када се сви, бежећи од пљуска сакрију у своје куће – он достојанствено стоји, кисне, буја, расте. И када највећи снегови завеју и немамо куда, он, залеђен и смрзнут дрхти, трпи, ћути и чека боље дане. Чека нас, да му се обратимо, да му дођемо, да са њим поделимо лепо и ружно.
Колико год се чинио безначајан, као нека фигура, хладна и тврда која нема ни срца ни душе, он је бољи него сви ми заједно. Он је прав пријатељ. Сведок је многих љубави које су се управо у његовом загрљају догодиле. Сведок је првих радости, зна ко, кога и на који начин неко некога воли. Да није њега, можда ни једна од тих љубави не би била тако лепа. Зна и памти све, ал’ никоме не прича. Слуша, види, драго му је и чува све што му ми наивно поверимо и никада није издао. Сваким даном само скупља успомене и самог себе уздиже и гради. Можда је исти као пре много,много година, али сада, у овом тренутку, већи је него икада.
Ускоро ће снег. Не волим зиму. Мокро је и хладно, за мој укус превише хладно.
Осећам да нећу имати воље за тако нешто, али једно ме буни. Нешто што први пут на тебе остави леп утисак, тешко му се може више одупрети. Вуче ме и зове. Изгледа да за мене овога пута нема зиме, ни хладноће. Љубав ће је истопити. Она права, спора, али јака и свежа. Љубав према њему, или можда њему, ни сама не знам на коју мислим. Према њему, можда зато што знам да све што се деси и каже остаје ту где јесте. А љубав према њему, зато што знам да ме неизмерно воли и да му је истом мером та љубав и узвраћена.
Није још зима. Мислим да је нећу ни приметити. Можда је и заволим. Човек, када је окружен љубављу, тежи да је осети и пренесе на све друго. Срећна сам што имам тако нешто у животу. Уточиште за срећу и лепе тренутке. Прелепе вечери и свежа јутра. То је управо оно што сам рекла… Види, ћути, скупља и таложи успомене. Јесте он свачији и свестран, али у овом тренутку постојимо само он, он и ја. И више ништа друго не видим и не желим да знам. Иако можда некоме, у мору других ствари небитан, ипак је велик и моћан. Космај – уточиште свих нас.
Анђелија Симић, Фа42
Друго место на Литерарном конкиурсу „Космај у причи и песми“, школске 2022/2023. године
