Само нам је небо граница

Сигурно сте чули за Алберта Ајнштајна, Николу Теслу, Леонарда да Винчија, Војводу Путника… Научници, физичари, сликари, војсковође…

А да ли сте чули, ако се вежемо за ове наше просторе,  за, рецимо,  Милеву Марић Ајнштајн, прву српску математичарку, Драгу Љочић, прву српску лекарку, Митру Митровић, прву министарку у историји Србије, Надежду Петровић, сликарку и болничарку,  Јалисавету Начић, нашу прву жену архитекту и прву студенткињу која је уписала архитектуру, Ксенију Атанасијеивић, прву жену филозофа која је стекла титулу доктора наука на Беорадском универзитету, Исидору Секулић, прву жену академика која је примљена у Српску академију наука и уметности, Милунку Савић, па Марију Магазиновић, Јудиту Хоровиц, Софију Соју Јовановић,  Краљицу Марију Карађорђевић, прву жену возача у нашој земљи, Мару Богдановић Росандић, првог фотографа… Од прве докторке у Србији преко прве жене архитекте до најодликованије жене у историји ратовања, оне су рушиле клишее да су неке професије, неке ствари и неке привилегије резервисани само за мушкарце… Својим образовањем, еманципацијом, достигнућима, способношћу разбијале су предрасуде и залагале се за равноправност полова, доказујући да имају једнака права као и мушкарци.
Да ли сам за родну равноправност?

У мом изводу из матичне књиге рођених пише да сам женског пола. Тако се и осећам. Имам све атрибуте једне девојчице. Ипак, не носим розе хаљинице, радије бирам патике него штикле,  тренирам кик бокс, понекад са татом обарам руку; понекад опсујем. Возим скутер. Чим стекнем године, возићу и аутомобил. Могу и знам да заменим сијалицу, завијем осигурач; знам разлику између моторцангли и цвицангли и могу, без проблема, да нађем кључ 17 или 12, није битно. Своје кофере могу да носим сама! Мислим да бих се одлично снашла у било каквој улози – у авиону, камиону, на трактору, на руководећем месту у фирми, као преудзетница или као директор неке велике компаније. Са друге стране, нежна сам девојка и прија ми пажња јачег пола. Волим да ми  другари  придрже врата када улазим или излазим, да ми придрже јакну, сипају пиће, понесу кофере… Не буним се! Пуштам их!

Прихватам да се зна „ко коси, а ко воду носи“ – препуштам то кошење мушком роду, али,  све до тренутка док се то не схвати, не као мој избор, него као морањ!. Е,  ту се пробуди мој бунт! Не пристајем да се убацим у клише да је моје место крај шпорета и веш машине, са усисивачем, са варјачом у једној и дететом у другој руци… Не пристајем само да плетем и везем, и ћутим, јер је то посао за „жене“. Не пристајем да будем угњетавана, понижавна, злостављана од стране мушкараца, мање плаћена, ограничена у запошљавању – само зато што сам слабији пол!

Не морају да ме називају пилоткињом, официрком, психилошкињом, социоилошкињом, возачицом… довољно је да знају да ЈА СВЕ ТО МОГУ! Граница може да нам буде само небо, никако правила! 
                                   
Јована Глишић, Е41