Понекад се догоди представа. Понекад догађај. А понекад се догоди нешто много више од тога – тренутак који се памти, који инспирише и који оставља траг у срцима свих који су му присуствовали.
Премијерно извођење школског мјузикла „Више од оцене“ претворило је Центар за културу Сопот у праву позоришну сцену испуњену емоцијама, музиком, плесом, светлошћу и младалачком енергијом. Препуна сала, одушевљена публика и громогласни аплаузи били су најлепша потврда вишемесечног рада, труда и посвећености наших ученика и професора.
На сцени се смењивала магија – раскошни костими, упечатљиве кореографије, снажне глумачке интерпретације, врхунске музичке тачке и емоције које су допирале до сваког гледаоца. Више од четрдесет ученика показало је свој таленат, храброст и креативност, стварајући представу која је по квалитету, организацији и сценском изразу далеко превазишла оквире једне школске продукције.
Ово није био само мјузикл. Била је то прослава младости, заједништва, рада, снова и вере у оно што ученици могу да постигну када им се пружи прилика да заблистају. Свака сцена, свака песма и сваки аплауз сведочили су о томе да школа није само место учења, већ и место где се откривају таленти, гради самопоуздање и стварају успомене за цео живот.
Економско-трговинска школа Сопот још једном је показала да је много више од образовне установе – да је место креативности, стваралаштва и великих идеја. Поносни смо на све ученике, професоре и сараднике који су својим радом, ентузијазмом и љубављу створили вече које ће остати упамћено као један од најлепших тренутака у историји наше школе.
Магија је створена срцем. А публика је то препознала.
Reči kojima je spuštena zavesa
Na samom kraju mjuzikla „Više od ocene“, publika je ispratila završni monolog koji je na najlepši način sažeo poruku cele predstave:
Na kraju…
kada se zatvore dnevnici,
kada se zaborave testovi i kontrolni,
kada brojevi izblede…
šta ostaje?
Ne ostaju ocene.
Ne ostaju ni pohvale, ni ukori zapisani mastilom.
Ostaju pogledi koje smo razumeli bez reči.
Ostaju ruke koje su nas podigle kad nismo mogli sami.
Ostaju prijateljstva koja su nas promenila.
Ostaje hrabrost koju smo jedva skupili… ali smo je ipak imali.
Ostajemo mi.
Sa svim našim greškama, snovima, strahovima i nadama.
Sa svim onim što nikada nije moglo da stane u jednu ocenu.
Zato…
kada nas jednog dana pitaju šta smo bili —
nećemo reći petice, četvorke ili trojke.
Reći ćemo:
bili smo više od ocene.
I to je ono što ostaje.
Оставите одговор